Kokot - Kočoperni podvodni brbljivac

Podvodni svet je svakako manje bučan od ovog našeg, jer manje-više svi ćute i plivaju. Uzvišenu plavičastu tišinu katkad poremeti neki oduševljeni gnjurac svojim zvucima (tzv. monolog dubina), a ako je u grupi više takvih brbljivih jedinki imamo i takozvani dijalog dubina. Nekim ljudima jednostavno teško pada da samo ćute i plivaju (recimo meni), iako to i nije previše cenjena osobina u gnju¬račkom svetu. Ali da nisu samo ljudi brbljivi, govori nam upravo ova priča. Glavni junaci su „brbljive“ ribe.

Ribe proizvode mnoštvo zvukova koristeći različite mehanizme i iz različitih razloga. Zvuk može biti namerno proizveden sa namerom da se predator ili konkurent upozori, može služiti za privlačenje partnera, a može nastati i kao odgovor na strah. Proces namernog proizvođenja zvuka naziva se vokalizacija i mnoge vrste riba na ovaj način stvaraju zvuk. Zvuk se može proizvoditi i nenamerno kao nuspojava hranjenja, kretanja i sl.

Jadransko more je dom nekih podvodnih „pevača“, a najpoznatiji su kokoti. Da bi bolje razumeli čitavu priču o stvaranju zvuka koji liči na peva¬nje, brbljanje, mljackanje, škljockanje, škriputanje, hroptanje, jaukanje, bilo bi dobro početi od početka. S obzirom na to da ostale ribe uglavnom „ćute“, svi ovi zvukovi se mogu smatrati pesmom.

Postoje tri glavna načina na koji ribe proizvode zvuk – udaranjem ili češanjem skeletnih komponenata (stridulacija), zatim koristeći specijalne mišiće koji se nalaze na ribljem mehuru ili u blizini njega (udaranjem i zatezanjem) i menjanjem brzine ili smera kretanja u toku plivanja (hidro¬dinamički). Većina zvukova koje proizvode ribe su niske frekvence, obično manje od 1.000 Hz.

Zvuci koji dolaze od riba uglavnom nastaju radom posebnih, tvz. zvučnih, mišića, poput lupanja u riblji mehur. Riblji ili vazdušni mehur je neparan organ, koji ima većina riba i koji predstavlja evaginaciju creva ispunjenu vazduhom. Kod kopnenih kičmenjaka ovu funkciju vrše pluća. Funkcije ribljeg mehura su brojne, a osnovna je održavanje ravnoteže. Postoje neke pretpostavke da kod pojedinih vrsta riblji mehur funkcioniše kao rezonator i amplificira zvuk. Kod drugih vrsta (family Sciaenidae) postoje specijalni zvučni mišići koji su zakačeni za riblji mehur ili su vrlo blizu njega. Ovi mišići koji izazivaju brzo naizmenično širenje i skupljanje ribljeg mehura i na taj način stvaraju zvuk sličan udaranju u bubanj. Većinu ovih zvukova čini kratko pulsiranje sa osnovnom frekvencom u opsegu od 45-60 Hz pa do 250-300 Hz. Zvuk koji podseća na bubnjanje mnogi opisuju i kao kuc¬kanje, pulsiranje, i karakterističan je za određenu vrstu riba, te može služiti u procesu identifikacije.

Hidrodinamička proizvodnja zvuka dešava se kada riba brzo menja smer i/ili brzinu. Ovi zvuci su vrlo niske frekvence i neharmonski, nusproizvod plivanja i verovatno ne sadrže informacije koje se koriste prilikom komuni¬kacije. Međutim, moguće je da je ovakav zvuk važan predatorima i da ima važnu ulogu u interakciji između grabljivica i plena.

Hidrodinamički zvuk takođe može dati informacije o izvorima hrane. Na primer, velika jata riba porodice Carangidae i Elopidae izvode neku vrstu „alavog pomamnog hranjenja“, čak se dešava da napadaju jedni druge od „sreće“ kada lociraju izobilje hrane. Ovo ponašanje praćeno je brzom prome¬nom smera plivanja, koje opet proizvodi zvuk niske frekvence, a koji može privući predatore ili konkurente. Riba može proizvoditi isti zvuk i da zaštiti sebe i svoju hranu – primećeno je i namerno proizvođenje zvuka tokom ovog ponašanja prilikom hranjenja. Postoji i hipoteza da zvuk niske frekvence koji odašilje ranjena riba takođe može privući predatore (npr. ajkule).

Da se vratimo na početak i priču o jadranskim podvodnim „pevačima“. Naime, nekoliko vrsta iz porodica Triglidae, Dactilopteridae i Peristedidae „vežba pevanje“ u Jadranskom moru. Sve ove vrste pripadaju redu Scorpa¬eniformes. Na glavi i trupnom delu nalaze se mnogobrojne bodlje i koštane ploče (usled intenzivne osifikacije).

Pripadnici porodice Triglidae – Morske lastavice su bentosne gregarne morske ribe, koje naseljavaju priobalje, ali i velike dubine i govoreći uopšteno najčešće borave na dubinama od 20 do 200 metara. Morske lastavice imaju odvojena i veoma izdužena dva ili tri zraka u grudnim perajima. Ona su nalik nožicama i pomoću njih ove ribe „hodaju“ po dnu i otkrivaju plen. Grudna (pektoralna) peraja ovih riba su uvećana i živo obojena i često igraju važnu ulogu u kompetitivnom ponašanju tokom ispuštanja zvuka. Kompetitivno (takmičarsko) ponašanje podrazumeva sve oblike aktivnog i pasivnog ponašanja u procesima zadovoljavanja osnovnih životnih potreba (hrana, prostor, uslovi razmnožavanja i sl.). Jedna od njihovih najupečatlji¬vijih osobina je svakako sposobnost proizvodnje zvuka, tj. „pevanje“, koje ribari dobro poznaju. Morske lastavice proizvode zvuk pomoću zvučnih mišića i zida ribljeg mehura (riblji mehur ispunjava skoro polovinu utrobnog prostora). Ove ribe akustički su najaktivnije u sezoni parenja. Međutim, nama ljudima najjasniji su (i za sada najistraženiji) zvuci vezani za razne forme agresivnog ponašanja (branjenja teritorije, takmičenje za hranu i sl.) ili kada su u stresu. Broj različitih zvukova koji emituju morske lastavice varira. Dominantna frekvenca varira u zavisnosti od veličine ribe, ali i u zavisnosti od vrste (govoreći uopšteno to je opseg frekvenci od minimum 40 Hz do maksimum 4 KHz). Primećeno je da ribe koje žive u japanskim i američkim vodama „pevaju“ u nešto drugačijem (širem) opsegu frekven¬ca u odnosu na evropske srodnike. Po nekima razlog za ovu drugačiju „pesmu“ treba tražiti u asinhronim kontrakcijama zvučnih mišića kod američkih vrsta. Iako zvukove koje proizvode morske lastavice možemo svrstati u tri kategorije – škljockanje, hroptanje i jaukanje, postoji značaj¬na razlika u okviru vrsta u vremenu, broju i grupisanju pulseva koji nam dalje omogućavaju specifičnu determinaciju. Ne uzimajući u obzir razlike u repertoaru „pevanja“, samo „pevanje“ varira i u zavisnosti od načina na koji su pulsevi grupisani u okviru zvuka (Eutrigla gurnardus i Trigla lucerna jedan puls = jedan zvuk, Aspitrigla cuculus i Trigloporus lastoviza dva do tri pulsa = jedan zvuk). Takođe, interesantno je da vrste Eutrigla gurnardus i Aspitrigla cuculus proizvode sva tri tipa zvuka (škljockanje, hroptanje, jaukanje), dok vrste Trigla lucerna i Trigloporus lastoviza samo hropću. Ponekad u zavisnosti od stepena agresije varira i tip zvuka. Kao i ljudi i ribe drugačije zvuče kada su ljute.

Budući da je ovo priča o ribama koje vole dubine, ovo „pevanje“ može biti i zgodan način za komuniciranje i može na neki način promovisati „pevača“ i njegove motive, pogotovo kada se uzme u obzir da žive na dubini od 100 i više metara, gde je vidljivost poprilično mala.

Kod vrste Trigloporus lastoviza (kokot glavaš) ovo „pevanje“ je najbolje istraženo. Zvuk u nekim slučajevima može nastati tokom nadmetanja oko resursa, pogotovo hrane. Naučnici Amorim i Hawkins opisali zvuke koje ispušta Trigloporus lastoviza dok se nadmeće za hranu. Agresivna jurnjava praćena tihim hroptanjem (poput tihe rike lavova) prati ovo nadmetanje za hranu. Ovaj kokot voli dubine od 10 pa do 150 metara (najčešće 40 m), preferira malo tvrđe dno (ljušturasto peskovito). Kokot glavaš može biti te¬žak i 0.75 kg a dugačak 40 cm (najčešće 15 cm). Rasprostranjen je po celom Jadranu. Boja trupa je smeđecrvena sa tamnim pegama, dok je donja strana beličasta. Prsna peraja su velika i tamna sa plavim pegama.

Trigla lucerna (balavac ili lastavica prasica) najveći je kokot u Jadran¬skom moru, sa impozantnom težinom i do 6 kg, dok je dug oko 75 cm (prosečna dužina oko 30 cm). Ovaj ekstravagantni dasa, na telu poseduje čitavu paletu boja i to na trupu sa gornje strane zelenu, rozikastocrven¬kastu, narandžastu i sivu dok su sa donje strane boje uglavnom mirnije i to crvenkasto-beličaste nijanse, izrazito uvećana prsna peraja su zeleno-ljubičasta sa plavim rubom. Živi na dubinama od 20 do 318 metara, ali najčešće se sreće na dubini od 20 do 100 m. Prija mu temperaturni opseg od 8 pa do 24 stepeni Celzijusa. Preferira peskovita i muljevito-peskovita staništa. Tri izdvojena zraka pektoralnih peraja imaju funkciju „nogica“ i pomoću njih riba pretražuje dno u potrazi za hranom (jede rakove, ribe i mekušce) ali i „odmara“ s vremena na vreme. Eutrigla gurnardus (sivi kokot) može se sresti na dubinama od preko 10 metara, a ova riba zalazi i do 340 m (u Jonskom moru ide do ovih dubina), najčešće se sreće na dubinama od 10 do 150 m, a voli muljevito-peščano i peščano dno. Boja ove vrste je zelenkasto-siva, dok je kod mlađih primeraka nešto tamnije crvena i smeđa. Ova vrsta može narasti do 60 cm (najčeće oko 30 cm) i do 3,5 kg. Hrani se uglavnom račićima i malim ribama. Na repertoaru ovog podvodnog „pevača“ je škljockanje, hroptanje i jaukanje.

Lepidotrigla cavillone (kokotić) naraste do 20 cm (najčešće oko 12 cm), a teži i do 0,05 kg. Boja mu je prljavo crvenkasto-žućkasta. Ovaj maleni kokot voli dubine preko 10 metara, pa sve do 190 m, najviše ga ima na dubinama od 50 do 140 m. Ovo je najbrojnija vrsta kokota u Jadranu, a ujedno je i najmanji. Voli muljevita i muljevito-peskovita staništa.

Trigla lyra je stanovnik nešto dubljih voda, sve do 700 m, može se naći i u plićacima (10 m), ali najmilije su joj dubine od 80 pa i do 400 m (u Jadranu 150 metara). Voli ljušturasto-peskovita i peskovito-muljevita dna (dešava se da zađe i na tvrđa dna). Dugačka je oko 60 cm (najčešće oko 30 cm), a može biti teška i do 2,5 kg. Obojena je rumenim tonovima.

Aspitrigla cuculus je malena vrsta kokota, voli dubine od 15 do 400 m, a brojnija je na otvorenom moru. Najčešće je srećemo na dubinama od 30 do 250 m. Živi na peskovito-muljevitom i muljevitom dnu. Ovaj maleni bledorumeni lepotan naraste do 50 cm (ali su vrlo retki primerci duži od 27 cm), a može biti težak do 0,5 kg i rasprostranjen je po ce¬lom Jadranu. Primećeno je da povremeno može formirati jata. Hrani se račićima, malim ribama i invertebratama. Proizvodi tri tipa zvuka.

Chelidonichthys obscurus vrsta, koja je relativno retka u Jadranu, naseljava peskovita i peskovito-muljevita dna, a može se naći i na ka¬menitom dnu, od obale pa sve do 170 m. Glavna hrana su im maleni račići. Rumenkaste je boje, naraste do 37 cm i kao i svi njegovi rođaci podmorski je „pevač“. „Pesma“ je kao i kod ostalih – hroptanje.

Peristedion cataphractum pripada porodici Peristediidae. Živi na du¬binama od 50 do 848 m (najčešće se sreće na dubinama oko 150 m), kao i njeni srodnici iz porodice Triglidae „cunja“ po peskovitom,muljevitom i kamenitom dnu pomoću dva modifikovana duga zraka grudnih peraja. Dugačak je oko 40 cm (ali najčešće oko 18 cm). Ovu porodicu odlikuje velika spljoštena glava i telo potpuno oklopljeno koščatim pločama. Ro¬strum je proširen u dva šiljata roga ispod kojih se nalaze mandibularni (donja vilica) brci. Rostrumom čeprka po dnu u potrazi za hranom. Boja pripadnika ove porodice varira – može biti rumenih, žućkastih, ali i plavičastih tonova. Mlađi primerci žive u priobalnim vodama, dok stariji preferiraju dubine.

Dactylopterus volitans (kokot letač) pripada porodici Dactylopteridae. Ime ove porodice potiče od grčkog naziva daktylos = prst i pterygion = peraja. Maksimalna dužina kokota letača je 50 cm, a najčešća je 38 cm, težak je do 1,8 kg. Voli plićake, ali i dubine i srećemo ga na dubinama od 1 m do 100 m. Ovo je riba velike glave, koja podseća na kacigu jer je oklopljena sa svih strana i izdužena u bodlju. Telo mu je prekriveno oštrim ktenoidnim krljuštima, a prsna peraja su impresivna jer su jako uvećana. Ona se protežu do kraja tela, tako da kada se rašire, liče na krila ili velike lepeze, a to ova riba obično radi da uplaši i na taj način zbuni predatora ili konkurenciju. Boja ove prelepe ribe je oranž-braon, često sa šarama poput mermera, svetlijim i plavim tufnama na leđima, donja strana tela često je i rozikastih tonova, pektoralna peraja braonkasta sa koncentričnim linijama jarko plavih tačaka koje su zaokružene tamnije plavim i crnim mrljama ili linijama. I ovaj kokot „peva“, tačnije hropće, i kao i ostali njegovi srodnici rovari po morskom dnu u potrazi za hranom (račićima, mekušcima i manjim ribama) pomoću modifikovanih peraja.

Ove vrste na njihovu sreću i radost nisu komercijalno bitne (iako se smatra da im je meso ukusno). Ipak, ako vam se nekada ukrste putevi podmorski sa ovim ekstravagantnim ribama, ne lovite ih. Oslušnite indigo dubine, jer nalazite se u društvu pravih morskih diva.